Plymouth Road Runner – Istorija

Plymouth Road Runner

Ljubitelji performanse automobila u Severnoj Americi se obično dele u tri kategorije – oni koji vole skupocene superautomobile, zatim oni koji vole tjunovane importe i na kraju oni koji vole Američke “muscle cars”.

Bez obzira u koju kategoriju spadali, ljubitelje nijedne od njih ne vole kada se publika podsmeva njihovim ljubimcima. Iz navedenog razloga, pitamo se zašto je Plymouth odlučio da nazove jedan od najboljih muscle cars 1960tih godina, Road Runner, po ptici trkačici iz crtanih filmova … Da bi razumeli istoriju Road Runnera, potrebno je da razumete način na koji su se Američki automobili prodavali pre 1970tih godina. Čak i oni najluksuzniji automobili, kao što su Cadillac, Lincoln i Imperial, su uglavnom dolazili bez ikakve opreme koja bi bila smešna za današnje standarde, pa je tako kupac morao da doplati za grejanje u kolima, zatim brisače, ogledala pa čak i migavce.

Plymouth Road Runner

Na taj način kompanija je mogla da reklamira nisku cenu na većini svojih proizvoda, ali kada se zna da se publika uglavnom opredelila za spomenutu dodatnu opremu, profit bi iz godine u godinu bio veći. Do ranih 1960tih godina, ovaj sistem je bio idealan za sve one koji su se bavili auto sportom, jer na taj način su mogli da kupe moćan automobil bez ikakve nepotrebne opreme koja bi samo dodala na težini. Kompanije takođe nisu imale zamerki. Naime, iako su takvi automobili donosili nizak profit, ili čak i finansijske gubitke, oni su ipak činili jako mali procenat prodaje, a kompanije su bile zadovoljne što dobivaju besplatno reklamiranje na stazama kada njihov predstavnik pobedi.

Plymouth Road Runner

A onda je na tržište stigao 1964 Pontiac GTO, prvi pravi muscle car i u potpunosti promenio standarde u klasi. Prvi čovek Pontiaca John DeLorean se setio da ubaci veliki motor od 389 kubnih inča (6.4L) sa 325 ks u maleni model Tempest, a pored jačeg motora, za samo 300 ekstra dolara kupac je dobivao i dupli auspuh, modifikovanu suspenziju i agresivniji dizajn. Pošto je GTO bio opcija na Tempestu, General Motors nije mogao da ne ponudi dodatnu opremu kao standard, ali to nije bilo bitno. Muscle car revolucija je uskoro eksplodirala i do 1968 godine svaki Američki proizvođač je imao predstavnika u klasi.

Plymouth Road Runner

Uspeh GTO-a je ostavio ljubitelje auto sporta u velikim problemima. Uskoro su počeli da niču i prvi luksuzni muscle cars, kao što su Oldsmobile 442 i Buick GS, koji su imali dodatnu i skupu opremu koju profesionalni vozači nisu ni želeli, a još manje imali novca da potroše. Plymouth je bio jedna od kompanija koje su pratile GTO trend i do 1967 godine je debitovao model GTX kao moćnija i skuplja verzija modela Satellite. Kao najjeftinija Chryslerova divizija, Plymouth se potrudio da opremi GTX najskupljom mogućom opremom, uključujući i moćni motor od 440 kubnih inča (7.2L) i 375 ks, čime je GTX bio jedan od najbržih automobila u klasi.

Plymouth Road Runner

Međutim, zbog svoje visoke cene od preko 3,000 dolara, GTX nije bio preterano popularna opcija kod kupaca, a kada je sestra kompanija Dodge sledeće godine debitovala i svoju verziju (Coronet R/T), prodaja je značajno pala i nikada se nije oporavila. Jedan od najvećih kritičara muscle cars je bio vlasnik uglednog auto magazina Car & Driver Brock Yates. Kao i većini onih koji su želeli automobil za auto sport, Yates je bio razočaran što su takvi automobili preko noći postali previše veliki, teški i skupi i poslao dugačko pismo Chryslerovom generalnom menadžeru Bob Andersonu zahtevajući da se muscle cars vrate svojim korenima.

Yates je želeo kompaktni automobil, sa veliki motorom, manualnim menjačem i bez ikakve dodatne opreme. Ideja je prosleđena Gordon Cherryu, glavnoj osobi za marketing u Plymouth diviziji, koji je bio oduševljen idejom. Cherry je uskoro dobio ideju za ime gledajući crtani film sa svojom decom, u kome kojot juri pticu trkačicu (Road Runner), ali nikada ne uspeva da je stigne. Međutim, postojao je jedan veliki problem, a to je podatak da je Warner Brothers zadržao pravo na ovo ime. Ipak, posle dužih pregovara i plaćanja cifre od 50,000 dolara, Plymouth je dobio odobrenje da koristi ne samo ime i logo već i sam “Beep-Beep” zvuk kao sirenu automobila.

Plymouth Road Runner

Rad na Road Runneru je tekao dosta brzo i serijski model je bio spreman već do 1968 godine. Zasnovan na modelu Satellite, Road Runner je pružao standardan motor od 383 kubnih inča (6.3L) i 335 ks dok se snaga prenosila na zadnje točkove preko četiri brzine manualnog menjača. Početna cena je iznosila 2,870 dolara, što je bilo za 231 dolar manje od GTO i za 559 dolara manje nego GTX. Međutim, dok je osnovni Road Runner bio slabo opremljen, Plymouth je ponudio dugačku listu opcija u vrednosti čak do 1,000 dolara. To se posebno odnosilo na mehaniku, gde su u ponudi bila dva legendarna motora – 440 kubnih inča (7.2L) i 390 ks kao i legendarni Hemi od 426 kubnih inča (7.0L) i 425 ks. Brock Yates je prvi dobio priliku da testira rani prototip sa 383 motorom i uspeo da zabeleži ubrzanje do 100 km/h za 6.9 sekundi.

Iako je Yates imao zamerki na račun imena, Road Runner je bio toliko dobar i pri tom jeftin da se očekivalo da će započeti novu muscle car revoluciju. Sam Plymouth nije očekivao čuda i nadao se da će prve godine prodati tek 2,500 vozila. Međutim, već prve godine preko 44,000 Road Runnera je pronašlo kupce, a sumnja se da bi broj bio još veći da je Plymouth mogao da napravi dodatni broj primeraka. Sledeće godine u ponudu je dodat i kabriolet kao i popularna “Air Grabber” hauba sa otvorima. Ništa nije moglo da zaustavi Road Runner i druge godine prodaja je skočila na 82,109 primeraka, a Motor Trend magazin dodeljuje priznanje za automobil godine.

Iste godine klasa se povećala za nekoliko novih modela, kao što su Dodge Super Bee i Ford Torino Cobra, dok je Chevrolet unapredio Chevelle SS, ali već tada su počeli da stižu prvi problemi koji će kasnije sahraniti muscle cars. Naime, cene goriva su postepeno skakale dok su osiguravajuće kompanije počele da dižu cene svojih usluga. Plymouth je debitovao novi Road Runner za 1970 godinu, ali zbog spomenutih razloga prodaja pada na 31,484 primeraka. Ipak, navedene 1970 godine na tržište stiže možda najpoznatiji Road Runner i to pod Superbird oznakom. Naime, tokom 1960tih godina NASCAR šampionat je bio najpopularniji auto sport u Severnoj Americi.

Kompanije su investirale ogromne svote novca da unaprede automobile i privuku poznate vozače, a ključnu ulogu su igrali Ford (Ford i Mercury) i Chrysler (Plymouth i Dodge). Za 1969 godinu Ford predstavlja aerodinamičan model Torino Talladega, koji je brzo počeo da dominira najbržim stazama, ali samo šest meseci kasnije je stigao odgovor iz Chryslera kada je debitovao Dodge Charger Daytona. Richard Petty, kralj NASCAR-a i po mnogima najbolji vozač u istoriji ovog sporta, je zahtevao da napusti Plymouth i počne da vozi Daytonu, ali je Chrysler odbio ovaj potez. Iz nezadovoljstva, Petty napušta Plymouth i prelazi kod velikog rivala Forda za 1969 sezonu, u kojoj će pobediti deset trka i završiti na drugom mestu u generalnom plasmanu iza klupskog kolege David Pearsona.

Plymouth Road Runner

U želji da vrati Pettya, za 1970 godinu Plymouth predstavlja svoju verziju Daytone pod Superbird oznakom. Superbird je imao identičnu mehaniku kao i Road Runner, ali se dizajnerski razlikovao po aerodinamičnim dodatcima kao što su novi nos i veliki spoiler. Ovaj potez je vratio Pettya u Plymouth, u kome će ostati narednih sedan godina, a kompanija je, radi homoligacije, proizvela 1,920 serijskih primeraka ili po jedan za svaki svoj salon u Americi. Međutim, i pored rezultata na stazama, postalo je jasno da su dani muscle cars odbrojani. Do 1973 godine većina poznatih motora su nestali iz ponude jer nisu uspevali da zadovolje nove standarde o izduvnim gasovima, a jedini motor u ponudi je bio od 318 kubnih inča (5.2L) i samo 150 ks.

Plymouth Road Runner

Ali kada su svi očekivali da će Road Runner biti ugašen posle 1974 godine, on je nastavio sa proizvodnjom, prvo na platformi modela Fury, a posle i na platformi modela Volare. U navedenom periodu publika je mogla da dobije i verziju sa 170 ks, što je bio solidan broj kada se zna da nekada veliki Ford Mustang nije uspeo preći cifru od 140 ks, a Chevrolet Camaro 155 ks. U svakom slučaju, definitivan kraj za Road Runner stiže posle 1980 godine posle 12 godina proizvodnje. Do navedenog perioda, mnogo toga se promenilo u Američkoj auto industriji, a dominaciju su počeli da preuzimaju mali importi sa pogonom na prednjim točkovima i turbo motorima od četiri cilindra.

Road Runner se danas smatra poslednjim automobilom na Američkom tržištu koji je bio urađen za auto sport, mada je publika i posle mogla da dobije neke automobile sa sličnom strategijom i bez dodatne opreme, kao što su BMW M3 CSL i Acura Integra Type R. Sa druge strane, Road Runner je danas jedan od najpopularnijih klasičnih muscle cars, pa tako restaurirani modeli koštaju oko 80,000 dolara, a ukoliko se ispod haube nalazi Hemi motor, one umeju biti i za četiri puta skuplje. Na žalost, Plymouth brend je bankrotirao posle 2001 godine, ali na skupovima klasičnih automobila je rado viđen gost.

Plymouth Road Runner

Ne verujemo da ćemo ikada opet zajedno na ulicama viđati imena kao što su GTO, Chevelle SS, Charger ili Road Runner, ali nam za utehu ostaju sećanja da su oni nekada dominirali putevima i proslavili Američku auto industriju …

Autor: Talladega
Slike: Plymouth
Izvor: www.brzabrzina.com

Be the first to comment on "Plymouth Road Runner – Istorija"

Leave a comment

Your email address will not be published.


*